Luyện nghe bài hát Dogodine u Prizrenu

Куда бих да не знам где jе тачка полазна -
где је гробова као у пољу божура,
немих свих векова силних подвига
јунака који радије су на ногама?
Зар плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док је сила отима?
Зар је битно ли сам с Метохије ил с Дорћола,
да ме због неправде сама душа заболела?
У овој борби не ни авиони,
вреде уџбеници у којима јасно стоји:
је уздигао храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе част вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, гласања не избрисаше Лазара,
генерација нова на њему стасава.
Изгубљено није оно што је свето.
У нади расти, црвен цвете, браће те опет неко.
Мој компас је корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без путем проклет.
И лађе од папира, које броде лажи морем,
у суштини тонем...

Стално ви мене шта ми значи Косово.
вам јасно? Објаснићу вам поново:
Косово је семе којег сам ја поник'о,
извор и корито из је народ потеко.
Кажу нам зли језици да Косово пропало.
Неверни и слаби кажу Косово готово.
А ја вам кажем само Косово је отето,
рушено и од душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема неке теме
јер сад такво време - свако гледа само себе.
Живимо без вере, наде и без жеље.
Зидамо а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла је пресушена река.
Без мајке ми смо чеда, су остала без млека.
Ал' ту на месту старом, где Милош живот дао
вођен правдом, опет васкрснуће народ.
Јер у нама и живи предсказање -
Косовски који трајаће занавек.
Зато децу да знају праву истину.
И нек поздрав буде: „Догодине у Призрену!"

А молим се,
свом да вратим се.
Душа цјелива,
земљо од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, земљо вољена,
Орао си мога неба ал' крила ти сломљена.
Моја суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје суштина...
У пољу божури никли, из крви јунака страха.
месту где се моја земља уздиже до неба,
показао нам за шта ваља да се страда.
За нас је Лазар вез'о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је зла и слао -
гадне душмане и багру, ово што остаде нас мало.
Само некад били Турци, онда гладни вуци.
Јуче нам је колац, сад нас муче у жутој кући.
И још бране ми да не смем гледам моје фреске
јер за час да ме сете на поносне нам претке,
да не чујем никада песму монаха,
у срцу, Милоша јунака, не пробуди се снага.
Све те подвале знам и безброј пута ви'до сам
кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал' није први пут нам, овде, да смо у и сеоби.
Ал', кад време прође, сељак својој дође.
ми гинули смо свуда, за слободу стално,
да би се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем прашта
ал' отаџбину гине.
Космет вечно наша!

А ја се,
свом да вратим се.
Душа цјелива,
земљо од Неба купљена.
Божури да васкрсну
славу, у Призрену.

[Verse 1:
Kuda bih da ne znam gde je naša tačka -
Gde je grobova kao u polju božura
Nemih svedoka svih vekova silnih
Junaka koji radije su na nogama?
Zar su plodnu nahranili oni kostima
Da danas bismo ćutali, dok nam je otima?
Zar je bitno da li sam s il s Dorćola
Da bi me zbog nepravde sama duša
U borbi ne vrede ni avioni
Vrede školski u kojima jasno stoji:
Ko je hram, ko skrnavio je oltar
nasleđe je čast večna a šta je sramota
Ni bombe, ni glasanja ne Lazara
Dokle nova na njemu stasava
Izgubljeno nije nikad ono što je
U nadi rasti, crven cvete, da braće te neko
Moj kompas je koren, u grudima srce moje
Bez njega sam, za novcem, bez putem proklet
I ko lađe od papira, koje brode morem
U suštini tonem...

[Verse 2:
Stalno pitate vi mene mi znači Kosovo
Nije vam jasno? Objasniću vam
je seme iz kojeg sam ja ponik'o
Izvor i korito iz kog je poteko
Kažu nam zli da Kosovo je propalo
Neverni i slabi kažu je gotovo
A ja vam kažem samo Kosovo je oteto
Rušeno i spaljeno od prokletog
vam što gradsko dete nema neke druge teme
Jer sad je takvo vreme - gleda samo sebe
Živimo bez vere, bez i bez želje
Zidamo a zaboravljamo temelj
Jer narod bez to je presušena reka
Bez majke mi smo čeda, što su bez mleka
Al' tu na mestu starom, gde je Miloš dao
Lazarovom pravdom, opet vaskrsnuće narod
Jer u nama i živi predskazanje -
Kosovski zavet koji zanavek
Zato učimo decu da pravu istinu
I nek nam pozdrav bude: u Prizrenu!"

[Chorus:
A ja se
Ognjištu svom da se
tebe cjeliva
Zemljo od Neba kupljena

3: Blažo]
Oj, Kosovo, Kosovo, moja voljena
Orao si moga neba al' su ti slomljena
Moja gorka suza, u mojim praznina
Srce otadžbine moje, moje suština...
U polju božuri nikli, iz junaka bez straha
Na mestu gde se moja zemlja do neba
Pokazao nam vladar za šta valja da se
Za Kosmet nas je vez'o i mitom i kletvom
Đavo tada nije stao, pa je zla i slao -
Gadne dušmane i bagru, na ovo što ostade nas
Samo nekad bili Turci, onda gladni vuci
Juče bio nam je kolac, sad nas u žutoj kući
I još brane mi da ne smem da moje freske
Jer će za čas da me na ponosne nam pretke
Da ne nikada pesmu Dečanskih monaha
U srcu, junaka, da ne probudi se snaga
Sve te podvale ja znam i puta vi'do sam
Krstove kad lome nam i nam Vidovdan
Al' nije put nam, ovde, da smo u zbegu i seobi
Al', kad vreme prođe, seljak svojoj dođe
Jer mi ginuli smo svuda, za slobodu
Da junaku bi se, sutra, Srbin zvalo
Zato dobro slušaj, sine: I se prašta
Al' za otadžbinu
Kosmet zemlja naša!

Trag]
A ja se
svom da vratim se
Duša cjeliva
Zemljo sveta od Neba
Božuri da nam
Slavu, dogodine u