Luyện nghe bài hát Dogodine u Prizrenu

Куда бих не знам где jе наша тачка полазна -
где је гробова као у пољу божура,
немих свих векова силних подвига
који радије су страдали на ногама?
Зар су земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије с Дорћола,
да би ме због неправде сама заболела?
У овој борби не ни авиони,
вреде уџбеници школски у јасно стоји:
ко је храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе је част вечна а шта срамота.
Ни бомбе, ни не избрисаше Лазара,
докле генерација нова њему стасава.
Изгубљено није никад оно је свето.
У нади расти, црвен цвете, да те опет неко.
компас је твој корен, у грудима срце моје.
Без сам, за новцем, без Милости путем проклет.
И ко лађе од папира, које броде морем,
у само тонем...

Стално питате ви мене шта ми Косово.
вам јасно? Објаснићу вам поново:
Косово је семе из којег ја поник'о,
извор и корито из ког је потеко.
Кажу нам зли језици Косово је пропало.
Неверни и слаби кажу је готово.
А вам свима кажем само Косово је отето,
рушено и спаљено душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема друге теме
јер сад је такво време - свако гледа себе.
Живимо вере, без наде и без жеље.
Зидамо а заборављамо темељ.
Јер народ без то је пресушена река.
Без мајке ми смо чеда, су остала без млека.
Ал' ту месту старом, где је Милош живот дао
Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ.
Јер у нама и даље предсказање -
Косовски завет који занавек.
Зато учимо да знају праву истину.
И нек нам поздрав буде: у Призрену!"

А ја се,
огњишту свом да се.
тебе цјелива,
земљо од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, моја вољена,
Орао си мога неба ал' крила ти сломљена.
Моја горка суза, у мојим празнина,
срце моје, моје личности суштина...
У пољу никли, из крви јунака без страха.
На месту где се земља уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља да страда.
За нас је Лазар вез'о и митом и клетвом.
тада није стао, па је зла и даље слао -
гадне и багру, на ово што остаде нас мало.
Само некад Турци, онда дошли гладни вуци.
био нам је колац, сад нас муче у жутој кући.
И бране ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за час ме сете на поносне нам претке,
да не чујем песму Дечанских монаха,
у срцу, јунака, да не пробуди се снага.
Све те ја знам и безброј пута ви'до сам
крстове кад нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал' није први нам, овде, да смо у збегу и сеоби.
Ал', кад време прође, сељак њиви дође.
ми гинули смо свуда, за слободу стално,
да јунаку се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем се
за отаџбину гине.
Космет вечно наша!

А молим се,
огњишту свом вратим се.
Душа цјелива,
земљо од Неба купљена.
Божури да васкрсну
славу, у Призрену.

[Verse 1:
Kuda bih da ne gde je naša tačka polazna -
Gde je naših grobova kao u polju
svedoka svih vekova silnih podviga
Junaka koji radije su na nogama?
Zar su zemlju nahranili oni kostima
Da danas bismo ćutali, dok nam je sila
Zar je bitno da li sam s Metohije il s
Da bi me zbog nepravde sama zabolela?
U borbi ne vrede ni avioni
Vrede školski u kojima jasno stoji:
Ko je hram, ko skrnavio je oltar
Koje nasleđe je čast a šta je sramota
Ni bombe, ni glasanja ne Lazara
Dokle generacija nova na njemu
Izgubljeno nije nikad ono je sveto
U nadi rasti, cvete, da braće te opet neko
Moj kompas je koren, u grudima srce moje
Bez sam, za novcem, bez Milosti putem proklet
I ko lađe od papira, koje brode laži
U suštini tonem...

2: Feđa]
Stalno pitate vi mene mi znači Kosovo
Nije vam Objasniću vam ponovo:
Kosovo je seme iz kojeg sam ja
Izvor i iz kog je narod poteko
nam zli jezici da Kosovo je propalo
Neverni i slabi kažu je gotovo
A ja vam svima kažem Kosovo je oteto
Rušeno i spaljeno od dušmanina
Čudno vam što gradsko dete nema neke druge
Jer sad je takvo vreme - gleda samo sebe
Živimo bez vere, bez i bez želje
Zidamo a zaboravljamo temelj
Jer narod bez porekla to je presušena
Bez majke mi smo čeda, što su bez mleka
Al' tu na mestu starom, gde je Miloš dao
Vođen Lazarovom pravdom, opet vaskrsnuće
Jer u nama i dalje živi -
Kosovski zavet koji trajaće
Zato učimo decu da znaju istinu
I nek nam pozdrav „Dogodine u Prizrenu!"

[Chorus:
A ja se
Ognjištu da vratim se
Duša cjeliva
Zemljo sveta od kupljena

3: Blažo]
Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja
Orao si moga neba al' su ti slomljena
Moja gorka suza, u mojim praznina
otadžbine moje, moje ličnosti suština...
U polju božuri nikli, iz krvi junaka bez
Na mestu gde se moja zemlja do neba
Pokazao nam vladar za šta valja da se
Za Kosmet nas je Lazar vez'o i mitom i
Đavo tada nije stao, pa je zla i slao -
Gadne dušmane i bagru, na ovo što ostade nas
nekad bili Turci, onda došli gladni vuci
Juče bio nam je kolac, sad nas muče u kući
I još brane mi da ne smem da gledam freske
Jer će za da me sete na ponosne nam pretke
Da ne čujem nikada pesmu monaha
U srcu, junaka, da ne probudi se snaga
Sve te podvale ja i bezbroj puta vi'do sam
Krstove kad nam i skrnave nam Vidovdan
Al' nije prvi put nam, ovde, da smo u i seobi
Al', kad vreme prođe, svojoj njivi dođe
Jer mi ginuli smo svuda, za stalno
Da junaku bi se, sutra, dete zvalo
Zato slušaj, sine: I najgorem se prašta
Al' za otadžbinu
Kosmet večno naša!

[Chorus:
A ja se
Ognjištu da vratim se
tebe cjeliva
Zemljo od Neba kupljena
Božuri da nam
Slavu, dogodine u