Luyện nghe bài hát Dogodine u Prizrenu

Куда бих да не знам где jе наша тачка -
где је наших гробова у пољу божура,
немих сведока свих векова подвига
јунака који су страдали на ногама?
Зар плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док нам је сила
је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола,
да би због неправде сама душа заболела?
У борби не вреде ни авиони,
вреде уџбеници у којима јасно стоји:
ко је уздигао храм, ко скрнавио олтар,
наслеђе је част вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, ни гласања не Лазара,
докле генерација на њему стасава.
Изгубљено није никад што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да те опет неко.
Мој компас је твој корен, у срце моје.
Без сам, за новцем, без Милости путем проклет.
И ко лађе папира, које броде лажи морем,
у суштини тонем...

Стално питате ви мене шта ми Косово.
Није вам Објаснићу вам поново:
Косово семе из којег сам ја поник'о,
извор и корито из је народ потеко.
Кажу нам зли језици да је пропало.
и слаби кажу Косово је готово.
А ја вам свима кажем само Косово отето,
и спаљено од душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема друге теме
јер сад је време - свако гледа само себе.
Живимо без вере, наде и без жеље.
Зидамо а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла то је река.
Без мајке ми чеда, што су остала без млека.
Ал' ту на старом, где је Милош живот дао
вођен правдом, опет васкрснуће народ.
Јер у нама и живи предсказање -
Косовски завет трајаће занавек.
Зато учимо децу да знају истину.
И нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!"

А молим се,
огњишту свом вратим се.
Душа цјелива,
земљо од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, моја вољена,
Орао си неба ал' крила су ти сломљена.
Моја горка суза, у грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје суштина...
У пољу божури никли, из крви без страха.
На месту се моја земља уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља да страда.
За Космет нас је вез'о и митом и клетвом.
тада није стао, па је зла и даље слао -
гадне душмане и багру, ово што остаде нас мало.
некад били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, нас муче у жутој кући.
И још бране ми не смем да гледам моје фреске
јер ће за час да ме сете поносне нам претке,
да не чујем песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди снага.
Све те подвале ја знам и безброј ви'до сам
кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал' није први пут нам, овде, да смо у и сеоби.
Ал', кад време прође, сељак својој дође.
Јер ми гинули смо свуда, за стално,
да јунаку би се, сутра, Србин звало.
добро слушај, сине: И најгорем се прашта
ал' отаџбину гине.
Космет земља наша!

А молим се,
свом да вратим се.
Душа цјелива,
земљо од Неба купљена.
да нам васкрсну
славу, у Призрену.

1: Škabo]
Kuda bih da ne znam gde je naša tačka -
Gde je naših grobova kao u polju
Nemih svih vekova silnih podviga
Junaka koji radije su na nogama?
Zar su plodnu zemlju nahranili oni
Da danas ćutali, dok nam je sila otima?
Zar je bitno da li sam s il s Dorćola
Da bi me zbog nepravde sama duša
U borbi ne vrede ni avioni
Vrede školski u kojima jasno stoji:
Ko je uzdigao hram, ko je oltar
Koje nasleđe je čast večna a šta je
Ni bombe, ni glasanja ne Lazara
Dokle generacija na njemu stasava
Izgubljeno nije ono što je sveto
U nadi rasti, crven cvete, da braće te neko
Moj je tvoj koren, u grudima srce moje
Bez njega sam, za novcem, bez Milosti putem
I ko lađe od papira, koje laži morem
U suštini tonem...

2: Feđa]
Stalno pitate vi mene šta mi znači
vam jasno? Objasniću vam ponovo:
Kosovo je iz kojeg sam ja ponik'o
Izvor i korito iz kog je narod
Kažu nam zli jezici da je propalo
Neverni i kažu Kosovo je gotovo
A ja vam svima kažem samo je oteto
Rušeno i spaljeno od dušmanina
Čudno vam što gradsko dete nema druge teme
Jer sad je takvo vreme - gleda samo sebe
Živimo bez vere, bez i bez želje
Zidamo kule a temelj
Jer narod bez porekla to je reka
Bez majke mi smo čeda, što su ostala bez
Al' tu na mestu starom, gde je život dao
Vođen pravdom, opet vaskrsnuće narod
Jer u nama i dalje živi -
zavet koji trajaće zanavek
Zato učimo da znaju pravu istinu
I nek nam pozdrav „Dogodine u Prizrenu!"

Trag]
A ja se
Ognjištu da vratim se
Duša tebe
Zemljo od Neba kupljena

[Verse 3:
Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo voljena
si moga neba al' krila su ti slomljena
Moja gorka suza, u mojim grudima
Srce otadžbine moje, moje suština...
U polju nikli, iz krvi junaka bez straha
Na gde se moja zemlja uzdiže do neba
nam vladar za šta valja da se strada
Za Kosmet nas je Lazar i mitom i kletvom
Đavo tada nije stao, pa je zla i slao -
Gadne i bagru, na ovo što ostade nas malo
Samo nekad bili Turci, onda gladni vuci
Juče bio nam je kolac, sad nas u žutoj kući
I još mi da ne smem da gledam moje freske
Jer će za čas da me sete na nam pretke
Da ne čujem pesmu Dečanskih monaha
U srcu, Miloša junaka, da ne probudi se
Sve te podvale ja znam i bezbroj puta sam
Krstove kad lome nam i nam Vidovdan
Al' nije prvi put nam, ovde, da smo u i seobi
Al', kad vreme prođe, svojoj njivi dođe
Jer mi ginuli smo svuda, za stalno
Da bi se, sutra, Srbin dete zvalo
Zato slušaj, sine: I najgorem se prašta
Al' za otadžbinu
Kosmet večno naša!

Trag]
A ja se
svom da vratim se
Duša tebe
Zemljo sveta od Neba
da nam vaskrsnu
Slavu, u Prizrenu