Luyện nghe bài hát Dogodine u Prizrenu

Куда бих да не знам где jе тачка полазна -
где је наших гробова у пољу божура,
немих свих векова силних подвига
јунака који радије су на ногама?
су плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије с Дорћола,
да ме због неправде сама душа заболела?
У овој борби вреде ни авиони,
вреде уџбеници у којима јасно стоји:
ко је храм, ко скрнавио је олтар,
наслеђе је част вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, гласања не избрисаше Лазара,
докле генерација на њему стасава.
Изгубљено није никад што је свето.
У нади расти, цвете, да браће те опет неко.
Мој компас је корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без Милости проклет.
И ко лађе од папира, броде лажи морем,
у суштини тонем...

Стално ви мене шта ми значи Косово.
вам јасно? Објаснићу вам поново:
Косово је семе којег сам ја поник'о,
извор и корито из ког је потеко.
нам зли језици да Косово је пропало.
Неверни и слаби Косово је готово.
А ја вам свима кажем Косово је отето,
рушено и од душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете неке друге теме
јер сад је такво време - свако гледа себе.
Живимо без вере, без и без жеље.
Зидамо а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла то пресушена река.
мајке ми смо чеда, што су остала без млека.
Ал' ту на месту старом, где је Милош дао
вођен правдом, опет васкрснуће народ.
Јер у нама и живи предсказање -
завет који трајаће занавек.
Зато учимо да знају праву истину.
И нек поздрав буде: „Догодине у Призрену!"

А молим се,
огњишту свом вратим се.
Душа цјелива,
земљо од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, моја вољена,
си мога неба ал' крила су ти сломљена.
Моја суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје суштина...
У пољу божури никли, из крви јунака страха.
На месту где се земља уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља да страда.
За Космет је Лазар вез'о и митом и клетвом.
Ђаво тада стао, па је зла и даље слао -
гадне душмане и багру, на ово остаде нас мало.
Само некад били Турци, дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, сад нас муче у кући.
И још бране ми да не смем да моје фреске
јер ће за да ме сете на поносне нам претке,
да не чујем песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да пробуди се снага.
Све те подвале ја знам и безброј ви'до сам
крстове ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал' није први пут нам, овде, смо у збегу и сеоби.
Ал', кад време прође, сељак њиви дође.
Јер ми смо свуда, за слободу стално,
да јунаку би се, сутра, Србин звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем се
ал' отаџбину гине.
вечно земља наша!

А молим се,
огњишту да вратим се.
тебе цјелива,
земљо света Неба купљена.
Божури да васкрсну
славу, у Призрену.

1: Škabo]
Kuda bih da ne gde je naša tačka polazna -
Gde je naših grobova kao u božura
Nemih svedoka svih silnih podviga
Junaka koji su stradali na nogama?
Zar su zemlju nahranili oni kostima
Da danas ćutali, dok nam je sila otima?
Zar je da li sam s Metohije il s Dorćola
Da bi me zbog nepravde sama duša
U ovoj borbi ne vrede ni
Vrede udžbenici u kojima jasno stoji:
Ko je uzdigao hram, ko je oltar
nasleđe je čast večna a šta je sramota
Ni bombe, ni ne izbrisaše Lazara
Dokle generacija nova na njemu
Izgubljeno nije ono što je sveto
U nadi rasti, crven cvete, da braće te opet
Moj kompas je tvoj koren, u srce moje
Bez njega sam, za novcem, bez Milosti putem
I ko lađe od papira, koje brode morem
U suštini tonem...

2: Feđa]
Stalno pitate vi mene šta mi znači
Nije vam jasno? Objasniću vam
je seme iz kojeg sam ja ponik'o
Izvor i korito iz kog je poteko
nam zli jezici da Kosovo je propalo
Neverni i slabi kažu je gotovo
A ja vam svima samo Kosovo je oteto
Rušeno i spaljeno od prokletog
Čudno vam što gradsko dete nema neke teme
Jer sad je takvo vreme - svako gleda samo
Živimo bez vere, bez nade i bez
Zidamo a zaboravljamo temelj
Jer narod bez porekla to je presušena
Bez mi smo čeda, što su ostala bez mleka
Al' tu na starom, gde je Miloš život dao
Vođen Lazarovom pravdom, vaskrsnuće narod
Jer u i dalje živi predskazanje -
zavet koji trajaće zanavek
Zato učimo decu da znaju pravu
I nek nam pozdrav bude: u Prizrenu!"

Trag]
A ja se
svom da vratim se
Duša cjeliva
Zemljo sveta od Neba

[Verse 3:
Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo voljena
Orao si moga neba al' su ti slomljena
Moja gorka suza, u grudima praznina
Srce moje, moje ličnosti suština...
U božuri nikli, iz krvi junaka bez straha
Na gde se moja zemlja uzdiže do neba
Pokazao nam vladar za valja da se strada
Za Kosmet nas je Lazar vez'o i mitom i
Đavo tada stao, pa je zla i dalje slao -
Gadne dušmane i bagru, na ovo ostade nas malo
Samo nekad bili Turci, onda gladni vuci
Juče bio nam je kolac, sad nas muče u žutoj
I još brane mi da ne smem da gledam freske
Jer će za čas da me sete na ponosne nam
Da ne čujem pesmu Dečanskih monaha
U srcu, junaka, da ne probudi se snaga
Sve te podvale ja znam i bezbroj puta sam
Krstove kad lome nam i nam Vidovdan
Al' nije prvi put nam, ovde, da smo u zbegu i
Al', kad vreme prođe, seljak svojoj dođe
Jer mi ginuli smo svuda, za slobodu
Da junaku bi se, sutra, Srbin dete
Zato dobro slušaj, sine: I najgorem se
Al' za gine
Kosmet večno naša!

[Chorus:
A ja se
Ognjištu da vratim se
tebe cjeliva
Zemljo sveta od Neba
Božuri da nam
Slavu, dogodine u