Dogodine u Prizrenu

Куда бих да не знам где jе наша тачка полазна -
где је наших гробова као у пољу божура,
немих сведока свих векова силних подвига
јунака који радије су страдали на ногама?
Зар су плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола,
да би ме због неправде сама душа заболела?
У овој борби не вреде ни авиони,
вреде уџбеници школски у којима јасно стоји:
ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе је част вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара,
докле генерација нова на њему стасава.
Изгубљено није никад оно што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко.
Мој компас је твој корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без Милости путем проклет.
И ко лађе од папира, које броде лажи морем,
у суштини само тонем...

Стално питате ви мене шта ми значи Косово.
Није вам јасно? Објаснићу вам поново:
Косово је семе из којег сам ја поник'о,
извор и корито из ког је народ потеко.
Кажу нам зли језици да Косово је пропало.
Неверни и слаби кажу Косово је готово.
А ја вам свима кажем само Косово је отето,
рушено и спаљено од душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема неке друге теме
јер сад је такво време - свако гледа само себе.
Живимо без вере, без наде и без жеље.
Зидамо куле а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла то је пресушена река.
Без мајке ми смо чеда, што су остала без млека.
Ал' ту на месту старом, где је Милош живот дао
вођен Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ.
Јер у нама и даље живи предсказање -
Косовски завет који трајаће занавек.
Зато учимо децу да знају праву истину.
И нек нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!"

А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена,
Орао си мога неба ал' крила су ти сломљена.
Моја горка суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје личности суштина...
У пољу божури никли, из крви јунака без страха.
На месту где се моја земља уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља да се страда.
За Космет нас је Лазар вез'о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је зла и даље слао -
гадне душмане и багру, на ово што остаде нас мало.
Само некад били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, сад нас муче у жутој кући.
И још бране ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за час да ме сете на поносне нам претке,
да не чујем никада песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди се снага.
Све те подвале ја знам и безброј пута ви'до сам
крстове кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал' није први пут нам, овде, да смо у збегу и сеоби.
Ал', кад време прође, сељак својој њиви дође.
Јер ми гинули смо свуда, за слободу стално,
да јунаку би се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем се прашта
ал' за отаџбину гине.
Космет вечно земља наша!

А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.
Божури да нам васкрсну
славу, догодине у Призрену.

[Verse 1: Škabo]
Kuda bih da ne znam gde je naša tačka polazna -
Gde je naših grobova kao u polju božura
Nemih svedoka svih vekova silnih podviga
Junaka koji radije su stradali na nogama?
Zar su plodnu zemlju nahranili oni kostima
Da danas bismo ćutali, dok nam je sila otima?
Zar je bitno da li sam s Metohije il s Dorćola
Da bi me zbog nepravde sama duša zabolela?
U ovoj borbi ne vrede ni avioni
Vrede udžbenici školski u kojima jasno stoji:
Ko je uzdigao hram, ko skrnavio je oltar
Koje nasleđe je čast večna a šta je sramota
Ni bombe, ni glasanja ne izbrisaše Lazara
Dokle generacija nova na njemu stasava
Izgubljeno nije nikad ono što je sveto
U nadi rasti, crven cvete, da braće te opet neko
Moj kompas je tvoj koren, u grudima srce moje
Bez njega sam, za novcem, bez Milosti putem proklet
I ko lađe od papira, koje brode laži morem
U suštini samo tonem...

[Verse 2: Feđa]
Stalno pitate vi mene šta mi znači Kosovo
Nije vam jasno? Objasniću vam ponovo:
Kosovo je seme iz kojeg sam ja ponik'o
Izvor i korito iz kog je narod poteko
Kažu nam zli jezici da Kosovo je propalo
Neverni i slabi kažu Kosovo je gotovo
A ja vam svima kažem samo Kosovo je oteto
Rušeno i spaljeno od dušmanina prokletog
Čudno vam što gradsko dete nema neke druge teme
Jer sad je takvo vreme - svako gleda samo sebe
Živimo bez vere, bez nade i bez želje
Zidamo kule a zaboravljamo temelj
Jer narod bez porekla to je presušena reka
Bez majke mi smo čeda, što su ostala bez mleka
Al' tu na mestu starom, gde je Miloš život dao
Vođen Lazarovom pravdom, opet vaskrsnuće narod
Jer u nama i dalje živi predskazanje -
Kosovski zavet koji trajaće zanavek
Zato učimo decu da znaju pravu istinu
I nek nam pozdrav bude: „Dogodine u Prizrenu!"

[Chorus: Trag]
A ja molim se
Ognjištu svom da vratim se
Duša tebe cjeliva
Zemljo sveta od Neba kupljena

[Verse 3: Blažo]
Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena
Orao si moga neba al' krila su ti slomljena
Moja gorka suza, u mojim grudima praznina
Srce otadžbine moje, moje ličnosti suština...
U polju božuri nikli, iz krvi junaka bez straha
Na mestu gde se moja zemlja uzdiže do neba
Pokazao nam vladar za šta valja da se strada
Za Kosmet nas je Lazar vez'o i mitom i kletvom
Đavo tada nije stao, pa je zla i dalje slao -
Gadne dušmane i bagru, na ovo što ostade nas malo
Samo nekad bili Turci, onda došli gladni vuci
Juče bio nam je kolac, sad nas muče u žutoj kući
I još brane mi da ne smem da gledam moje freske
Jer će za čas da me sete na ponosne nam pretke
Da ne čujem nikada pesmu Dečanskih monaha
U srcu, Miloša junaka, da ne probudi se snaga
Sve te podvale ja znam i bezbroj puta vi'do sam
Krstove kad lome nam i skrnave nam Vidovdan
Al' nije prvi put nam, ovde, da smo u zbegu i seobi
Al', kad vreme prođe, seljak svojoj njivi dođe
Jer mi ginuli smo svuda, za slobodu stalno
Da junaku bi se, sutra, Srbin dete zvalo
Zato dobro slušaj, sine: I najgorem se prašta
Al' za otadžbinu gine
Kosmet večno zemlja naša!

[Chorus: Trag]
A ja molim se
Ognjištu svom da vratim se
Duša tebe cjeliva
Zemljo sveta od Neba kupljena
Božuri da nam vaskrsnu
Slavu, dogodine u Prizrenu