Luyện nghe bài hát Dogodine u Prizrenu

Куда бих да не знам где jе наша полазна -
где је наших као у пољу божура,
немих сведока свих векова силних
јунака који радије су страдали на
Зар плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док је сила отима?
Зар је битно да ли сам с ил с Дорћола,
да би ме због неправде сама заболела?
У борби не вреде ни авиони,
уџбеници школски у којима јасно стоји:
ко уздигао храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе је вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, ни не избрисаше Лазара,
докле генерација на њему стасава.
Изгубљено није никад што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да те опет неко.
Мој компас је твој корен, у срце моје.
Без њега сам, за новцем, без путем проклет.
И ко лађе од папира, које лажи морем,
у суштини тонем...

питате ви мене шта ми значи Косово.
Није вам јасно? Објаснићу поново:
Косово је семе из којег сам поник'о,
извор и корито ког је народ потеко.
Кажу зли језици да Косово је пропало.
и слаби кажу Косово је готово.
А ја вам свима кажем само Косово отето,
рушено и спаљено душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема друге теме
јер сад је такво - свако гледа само себе.
Живимо без вере, наде и без жеље.
Зидамо а заборављамо темељ.
Јер народ без то је пресушена река.
мајке ми смо чеда, што су остала без млека.
Ал' ту на месту старом, где је Милош дао
вођен Лазаровом правдом, опет народ.
Јер у и даље живи предсказање -
Косовски завет који занавек.
Зато учимо децу да праву истину.
И нек нам буде: „Догодине у Призрену!"

А ја се,
огњишту да вратим се.
Душа цјелива,
земљо света Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, моја вољена,
си мога неба ал' крила су ти сломљена.
Моја горка суза, у грудима празнина,
срце моје, моје личности суштина...
У пољу божури никли, из јунака без страха.
На месту где моја земља уздиже до неба,
показао нам владар за ваља да се страда.
За Космет нас Лазар вез'о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је зла и слао -
гадне душмане и багру, на ово што нас мало.
Само некад Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био је колац, сад нас муче у жутој кући.
И још бране ми да не да гледам моје фреске
јер ће за час да сете на поносне нам претке,
да не чујем никада песму монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди снага.
Све те подвале ја и безброј пута ви'до сам
крстове ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал' није први пут нам, овде, смо у збегу и сеоби.
Ал', кад прође, сељак својој њиви дође.
Јер ми смо свуда, за слободу стално,
да би се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем се
ал' отаџбину гине.
Космет вечно наша!

А ја се,
свом да вратим се.
Душа цјелива,
земљо од Неба купљена.
да нам васкрсну
славу, у Призрену.

1: Škabo]
Kuda bih da ne gde je naša tačka polazna -
Gde je grobova kao u polju božura
Nemih svedoka svih vekova silnih
Junaka radije su stradali na nogama?
Zar su plodnu zemlju nahranili oni
Da bismo ćutali, dok nam je sila otima?
Zar je bitno da li sam s il s Dorćola
Da bi me zbog nepravde duša zabolela?
U ovoj borbi ne vrede ni
udžbenici školski u kojima jasno stoji:
Ko je uzdigao hram, ko skrnavio je
Koje nasleđe je čast večna a šta je
Ni bombe, ni glasanja ne Lazara
Dokle generacija nova na stasava
nije nikad ono što je sveto
U nadi rasti, crven cvete, da te opet neko
Moj kompas je tvoj koren, u grudima moje
Bez njega sam, za novcem, bez putem proklet
I ko lađe od papira, koje brode morem
U suštini tonem...

[Verse 2:
pitate vi mene šta mi znači Kosovo
Nije vam Objasniću vam ponovo:
je seme iz kojeg sam ja ponik'o
Izvor i iz kog je narod poteko
Kažu nam zli jezici da je propalo
Neverni i kažu Kosovo je gotovo
A ja vam svima kažem samo Kosovo je
Rušeno i spaljeno od dušmanina
Čudno vam što gradsko dete nema druge teme
Jer sad je takvo - svako gleda samo sebe
Živimo bez vere, bez i bez želje
kule a zaboravljamo temelj
Jer bez porekla to je presušena reka
Bez majke mi smo čeda, što su bez mleka
Al' tu na starom, gde je Miloš život dao
Vođen pravdom, opet vaskrsnuće narod
Jer u nama i dalje živi -
Kosovski zavet trajaće zanavek
učimo decu da znaju pravu istinu
I nek nam bude: „Dogodine u Prizrenu!"

Trag]
A ja se
Ognjištu da vratim se
Duša tebe
Zemljo sveta od kupljena

3: Blažo]
Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja
Orao si moga neba al' su ti slomljena
gorka suza, u mojim grudima praznina
Srce otadžbine moje, moje suština...
U božuri nikli, iz krvi junaka bez straha
Na mestu gde se moja zemlja do neba
Pokazao nam vladar za valja da se strada
Za Kosmet nas je Lazar vez'o i i kletvom
Đavo nije stao, pa je zla i dalje slao -
dušmane i bagru, na ovo što ostade nas malo
Samo nekad bili Turci, onda došli vuci
Juče bio nam je kolac, sad nas u žutoj kući
I još brane mi da ne smem da moje freske
Jer će za da me sete na ponosne nam pretke
Da ne čujem nikada Dečanskih monaha
U srcu, Miloša junaka, da ne probudi se
Sve te podvale ja znam i bezbroj puta sam
Krstove kad lome nam i skrnave nam
Al' nije prvi put nam, ovde, da smo u zbegu i
Al', kad vreme prođe, seljak svojoj njivi
Jer mi smo svuda, za slobodu stalno
Da junaku bi se, sutra, Srbin dete
Zato dobro slušaj, sine: I se prašta
Al' za gine
Kosmet večno naša!

Trag]
A ja se
Ognjištu da vratim se
tebe cjeliva
Zemljo od Neba kupljena
da nam vaskrsnu
Slavu, u Prizrenu