Luyện nghe bài hát Dogodine u Prizrenu

Куда бих да знам где jе наша тачка полазна -
где је наших гробова као у божура,
немих сведока свих векова силних
јунака који радије су страдали ногама?
Зар су плодну нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, нам је сила отима?
Зар битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола,
би ме због неправде сама душа заболела?
У овој не вреде ни авиони,
вреде уџбеници у којима јасно стоји:
ко је уздигао храм, ко скрнавио олтар,
које наслеђе је част вечна а је срамота.
Ни бомбе, ни гласања избрисаше Лазара,
докле генерација нова на стасава.
Изгубљено никад оно што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да браће опет неко.
Мој компас је твој корен, у срце моје.
Без сам, за новцем, без Милости путем проклет.
И ко лађе папира, које броде лажи морем,
у суштини тонем...

питате ви мене шта ми значи Косово.
Није вам Објаснићу вам поново:
Косово је семе из којег сам поник'о,
извор и корито из је народ потеко.
Кажу зли језици да Косово је пропало.
Неверни и кажу Косово је готово.
А ја вам свима само Косово је отето,
и спаљено од душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема неке друге
јер сад је такво време - гледа само себе.
Живимо без вере, наде и без жеље.
Зидамо а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла то је река.
Без мајке ми чеда, што су остала без млека.
Ал' ту на старом, где је Милош живот дао
вођен Лазаровом правдом, васкрснуће народ.
Јер у и даље живи предсказање -
Косовски завет трајаће занавек.
Зато децу да знају праву истину.
И нек поздрав буде: „Догодине у Призрену!"

А ја се,
огњишту свом вратим се.
Душа цјелива,
земљо света од купљена.

Ој, Косово, Косово, земљо вољена,
Орао си мога неба ал' крила ти сломљена.
Моја горка суза, у мојим празнина,
отаџбине моје, моје личности суштина...
У пољу божури никли, крви јунака без страха.
месту где се моја земља уздиже до неба,
показао нам за шта ваља да се страда.
Космет нас је Лазар вез'о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је и даље слао -
гадне душмане и багру, на ово остаде нас мало.
Само некад били Турци, онда гладни вуци.
Јуче био нам је колац, нас муче у жутој кући.
И бране ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за час да ме сете на нам претке,
да не чујем никада песму монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не се снага.
Све те подвале ја знам и безброј ви'до сам
крстове кад ломе нам и нам Видовдан,
Ал' није први нам, овде, да смо у збегу и сеоби.
Ал', кад време прође, својој њиви дође.
Јер ми гинули смо свуда, за стално,
да јунаку се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, И најгорем се прашта
ал' отаџбину гине.
Космет вечно наша!

А ја се,
свом да вратим се.
Душа цјелива,
света од Неба купљена.
Божури да нам
славу, у Призрену.

1: Škabo]
Kuda bih da ne gde je naša tačka polazna -
Gde je grobova kao u polju božura
Nemih svedoka svih vekova silnih
Junaka koji radije su na nogama?
Zar su plodnu zemlju oni kostima
Da danas ćutali, dok nam je sila otima?
Zar je da li sam s Metohije il s Dorćola
Da bi me zbog nepravde duša zabolela?
U ovoj borbi ne ni avioni
Vrede udžbenici u kojima jasno stoji:
Ko je uzdigao hram, ko skrnavio je
Koje je čast večna a šta je sramota
Ni bombe, ni ne izbrisaše Lazara
generacija nova na njemu stasava
Izgubljeno nije nikad ono je sveto
U nadi rasti, crven cvete, da braće te neko
Moj kompas je tvoj koren, u grudima srce
Bez njega sam, za novcem, bez Milosti putem
I ko lađe od papira, koje brode morem
U samo tonem...

2: Feđa]
Stalno pitate vi mene šta mi znači
Nije vam jasno? vam ponovo:
Kosovo je iz kojeg sam ja ponik'o
Izvor i iz kog je narod poteko
Kažu nam zli da Kosovo je propalo
Neverni i slabi kažu Kosovo je
A ja vam svima kažem samo je oteto
i spaljeno od dušmanina prokletog
Čudno vam što gradsko dete nema neke teme
Jer sad je vreme - svako gleda samo sebe
Živimo bez vere, bez nade i bez
Zidamo a zaboravljamo temelj
Jer bez porekla to je presušena reka
Bez majke mi smo čeda, što su bez mleka
Al' tu na mestu starom, gde je život dao
Vođen Lazarovom pravdom, opet narod
Jer u nama i živi predskazanje -
Kosovski zavet trajaće zanavek
Zato učimo decu da znaju istinu
I nek nam pozdrav bude: u Prizrenu!"

[Chorus:
A ja se
Ognjištu svom da se
Duša cjeliva
Zemljo od Neba kupljena

[Verse 3:
Oj, Kosovo, Kosovo, moja voljena
Orao si moga neba al' krila su ti
Moja gorka suza, u grudima praznina
Srce moje, moje ličnosti suština...
U polju nikli, iz krvi junaka bez straha
Na mestu gde se zemlja uzdiže do neba
Pokazao nam vladar za šta valja da se
Za Kosmet nas je Lazar i mitom i kletvom
Đavo tada nije stao, pa je zla i dalje -
Gadne dušmane i bagru, na ovo što ostade nas
Samo bili Turci, onda došli gladni vuci
bio nam je kolac, sad nas muče u žutoj kući
I još brane mi da ne smem da moje freske
Jer će za čas da me sete na ponosne nam
Da ne nikada pesmu Dečanskih monaha
U srcu, junaka, da ne probudi se snaga
Sve te ja znam i bezbroj puta vi'do sam
Krstove kad lome nam i skrnave nam
Al' prvi put nam, ovde, da smo u zbegu i seobi
Al', kad vreme prođe, svojoj njivi dođe
Jer mi ginuli smo svuda, za stalno
Da junaku bi se, sutra, dete zvalo
Zato dobro slušaj, sine: I najgorem se
Al' za otadžbinu
Kosmet zemlja naša!

Trag]
A ja se
Ognjištu svom da se
Duša tebe
sveta od Neba kupljena
Božuri da nam
Slavu, u Prizrenu