Luyện nghe bài hát Dogodine u Prizrenu

Куда бих да не знам где jе тачка полазна -
где је наших као у пољу божура,
немих сведока свих векова подвига
јунака који радије страдали на ногама?
Зар су плодну нахранили они костима
данас бисмо ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с ил с Дорћола,
да би ме због неправде душа заболела?
У овој борби вреде ни авиони,
вреде уџбеници школски у којима јасно
је уздигао храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе је вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, гласања не избрисаше Лазара,
докле генерација нова на стасава.
Изгубљено није никад оно што свето.
У нади расти, црвен цвете, да браће опет неко.
компас је твој корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без Милости проклет.
И ко лађе папира, које броде лажи морем,
у суштини тонем...

Стално питате ви мене ми значи Косово.
Није вам јасно? вам поново:
Косово је семе из којег сам поник'о,
извор и из ког је народ потеко.
Кажу нам језици да Косово је пропало.
Неверни и слаби кажу је готово.
А ја вам свима кажем само је отето,
и спаљено од душманина проклетог.
Чудно вам градско дете нема неке друге теме
сад је такво време - свако гледа само себе.
Живимо без вере, без и без жеље.
Зидамо куле а темељ.
Јер народ порекла то је пресушена река.
Без ми смо чеда, што су остала без млека.
Ал' ту месту старом, где је Милош живот дао
вођен Лазаровом правдом, васкрснуће народ.
Јер у и даље живи предсказање -
Косовски завет трајаће занавек.
Зато учимо да знају праву истину.
И нек нам поздрав буде: у Призрену!"

А ја се,
огњишту свом да се.
Душа цјелива,
земљо од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, моја вољена,
Орао си мога ал' крила су ти сломљена.
горка суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје суштина...
У пољу божури никли, из крви јунака страха.
На месту где се моја уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља се страда.
За Космет нас је вез'о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је зла и даље -
гадне душмане и багру, на што остаде нас мало.
Само били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, нас муче у жутој кући.
И још бране ми да смем да гледам моје фреске
јер ће за час ме сете на поносне нам претке,
да не никада песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди снага.
Све подвале ја знам и безброј пута ви'до сам
крстове кад ломе нам и скрнаве Видовдан,
Ал' први пут нам, овде, да смо у збегу и сеоби.
Ал', кад време прође, сељак њиви дође.
Јер гинули смо свуда, за слободу стално,
да би се, сутра, Србин дете звало.
Зато слушај, сине: И најгорем се прашта
ал' отаџбину гине.
Космет земља наша!

А молим се,
свом да вратим се.
Душа цјелива,
земљо света Неба купљена.
Божури да нам
славу, у Призрену.

[Verse 1:
Kuda bih da ne znam gde je naša tačka -
Gde je naših grobova kao u polju
Nemih svedoka svih vekova silnih
Junaka koji radije su na nogama?
Zar su plodnu zemlju nahranili oni
Da danas bismo ćutali, dok nam je sila
Zar je da li sam s Metohije il s Dorćola
Da bi me zbog nepravde sama duša
U ovoj borbi ne ni avioni
Vrede udžbenici školski u kojima stoji:
Ko je uzdigao hram, ko skrnavio je
Koje je čast večna a šta je sramota
Ni bombe, ni glasanja ne izbrisaše
Dokle generacija na njemu stasava
nije nikad ono što je sveto
U nadi rasti, crven cvete, da braće te opet
Moj kompas je koren, u grudima srce moje
Bez njega sam, za novcem, bez Milosti proklet
I ko lađe od papira, brode laži morem
U suštini tonem...

[Verse 2:
Stalno pitate vi šta mi znači Kosovo
vam jasno? Objasniću vam ponovo:
Kosovo je iz kojeg sam ja ponik'o
i korito iz kog je narod poteko
Kažu nam zli jezici da Kosovo je
Neverni i slabi kažu Kosovo je
A ja vam kažem samo Kosovo je oteto
Rušeno i spaljeno od dušmanina
Čudno vam što gradsko dete nema neke teme
Jer sad je takvo vreme - svako samo sebe
Živimo bez vere, bez nade i bez
Zidamo kule a temelj
Jer narod bez to je presušena reka
Bez majke mi smo čeda, što su ostala bez
Al' tu na mestu starom, gde je život dao
Vođen Lazarovom pravdom, opet vaskrsnuće
Jer u nama i dalje predskazanje -
Kosovski zavet trajaće zanavek
Zato učimo decu da pravu istinu
I nek nam pozdrav bude: u Prizrenu!"

Trag]
A ja se
Ognjištu da vratim se
Duša cjeliva
sveta od Neba kupljena

[Verse 3:
Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo voljena
Orao si moga al' krila su ti slomljena
gorka suza, u mojim grudima praznina
Srce otadžbine moje, moje suština...
U polju božuri nikli, iz krvi bez straha
Na mestu gde se moja zemlja uzdiže do
nam vladar za šta valja da se strada
Za nas je Lazar vez'o i mitom i kletvom
Đavo nije stao, pa je zla i dalje slao -
dušmane i bagru, na ovo što ostade nas malo
Samo nekad bili Turci, onda gladni vuci
Juče bio nam je kolac, sad nas muče u kući
I još brane mi da ne smem da gledam freske
Jer će za čas da me na ponosne nam pretke
Da ne čujem nikada Dečanskih monaha
U srcu, Miloša junaka, da ne probudi se
Sve te podvale ja znam i bezbroj vi'do sam
kad lome nam i skrnave nam Vidovdan
Al' nije prvi put nam, ovde, da smo u i seobi
Al', kad prođe, seljak svojoj njivi dođe
Jer mi ginuli smo svuda, za slobodu
Da junaku bi se, sutra, Srbin dete
Zato dobro slušaj, sine: I se prašta
Al' za otadžbinu
Kosmet zemlja naša!

[Chorus:
A ja se
svom da vratim se
Duša cjeliva
Zemljo sveta od kupljena
Božuri da nam
Slavu, u Prizrenu