Luyện nghe bài hát Dogodine u Prizrenu

Куда бих да не знам где jе наша тачка -
где наших гробова као у пољу божура,
сведока свих векова силних подвига
јунака радије су страдали на ногама?
Зар су земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док је сила отима?
Зар је да ли сам с Метохије ил с Дорћола,
би ме због неправде сама душа заболела?
У овој борби не вреде авиони,
вреде уџбеници школски у којима стоји:
ко је храм, ко скрнавио је олтар,
наслеђе је част вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, гласања не избрисаше Лазара,
докле генерација на њему стасава.
Изгубљено није оно што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да браће те неко.
компас је твој корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без путем проклет.
И лађе од папира, које броде лажи морем,
у само тонем...

питате ви мене шта ми значи Косово.
Није вам Објаснићу вам поново:
Косово семе из којег сам ја поник'о,
извор и из ког је народ потеко.
Кажу нам зли језици да Косово пропало.
Неверни и кажу Косово је готово.
А ја свима кажем само Косово је отето,
рушено и спаљено душманина проклетог.
Чудно вам што дете нема неке друге теме
јер сад је такво време - свако гледа себе.
Живимо без вере, наде и без жеље.
Зидамо куле а темељ.
Јер без порекла то је пресушена река.
Без мајке смо чеда, што су остала без млека.
ту на месту старом, где је Милош живот дао
вођен Лазаровом правдом, васкрснуће народ.
Јер у и даље живи предсказање -
Косовски који трајаће занавек.
Зато учимо децу да знају истину.
И нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!"

А ја се,
свом да вратим се.
Душа цјелива,
света од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, моја вољена,
Орао мога неба ал' крила су ти сломљена.
горка суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, личности суштина...
У пољу божури никли, крви јунака без страха.
На месту где се моја земља уздиже неба,
показао нам владар за шта да се страда.
Космет нас је Лазар вез'о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је зла и слао -
гадне душмане и багру, на што остаде нас мало.
Само били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, нас муче у жутој кући.
И још ми да не смем да гледам моје фреске
јер за час да ме сете на поносне нам претке,
не чујем никада песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да пробуди се снага.
Све те подвале ја и безброј пута ви'до сам
крстове кад ломе и скрнаве нам Видовдан,
Ал' није први пут нам, овде, смо у збегу и сеоби.
Ал', кад време прође, сељак својој дође.
Јер ми гинули свуда, за слободу стално,
да би се, сутра, Србин дете звало.
Зато слушај, сине: И најгорем се прашта
за отаџбину гине.
Космет земља наша!

А молим се,
огњишту да вратим се.
тебе цјелива,
земљо од Неба купљена.
Божури нам васкрсну
славу, у Призрену.

[Verse 1:
Kuda bih da ne znam gde je tačka polazna -
Gde je naših kao u polju božura
Nemih svedoka vekova silnih podviga
Junaka koji radije su na nogama?
Zar su plodnu nahranili oni kostima
Da danas bismo ćutali, dok nam je otima?
Zar je bitno da li sam s Metohije il s
Da bi me nepravde sama duša zabolela?
U ovoj ne vrede ni avioni
udžbenici školski u kojima jasno stoji:
Ko je uzdigao hram, ko skrnavio je
Koje nasleđe je čast večna a je sramota
Ni bombe, ni glasanja ne Lazara
Dokle nova na njemu stasava
Izgubljeno nije nikad ono je sveto
U nadi rasti, crven cvete, da te opet neko
Moj kompas je tvoj koren, u grudima moje
Bez njega sam, za novcem, bez putem proklet
I ko lađe od papira, koje laži morem
U samo tonem...

[Verse 2:
Stalno pitate vi mene šta mi Kosovo
Nije vam Objasniću vam ponovo:
Kosovo je seme iz kojeg sam ja
i korito iz kog je narod poteko
Kažu nam zli da Kosovo je propalo
Neverni i kažu Kosovo je gotovo
A ja vam svima kažem Kosovo je oteto
i spaljeno od dušmanina prokletog
Čudno vam što gradsko dete neke druge teme
Jer sad je takvo vreme - gleda samo sebe
Živimo bez vere, bez nade i bez
Zidamo kule a zaboravljamo
Jer narod bez porekla to je presušena
Bez majke mi smo čeda, što su bez mleka
Al' tu na starom, gde je Miloš život dao
Vođen Lazarovom pravdom, opet narod
Jer u nama i dalje predskazanje -
zavet koji trajaće zanavek
Zato učimo da znaju pravu istinu
I nek nam bude: „Dogodine u Prizrenu!"

[Chorus:
A ja se
svom da vratim se
Duša tebe
Zemljo sveta od kupljena

[Verse 3:
Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo voljena
si moga neba al' krila su ti slomljena
Moja gorka suza, u mojim praznina
Srce otadžbine moje, ličnosti suština...
U božuri nikli, iz krvi junaka bez straha
Na mestu gde se moja zemlja do neba
nam vladar za šta valja da se strada
Za Kosmet nas je Lazar vez'o i i kletvom
Đavo nije stao, pa je zla i dalje slao -
Gadne dušmane i bagru, na ovo što ostade nas
nekad bili Turci, onda došli gladni vuci
Juče bio nam je kolac, sad nas muče u žutoj
I još mi da ne smem da gledam moje freske
Jer će za da me sete na ponosne nam pretke
Da ne čujem nikada pesmu monaha
U srcu, junaka, da ne probudi se snaga
Sve te podvale ja znam i puta vi'do sam
kad lome nam i skrnave nam Vidovdan
Al' nije prvi put nam, ovde, da smo u zbegu i
Al', kad vreme prođe, seljak svojoj dođe
Jer mi ginuli smo svuda, za slobodu
Da junaku bi se, sutra, Srbin zvalo
dobro slušaj, sine: I najgorem se prašta
Al' za gine
večno zemlja naša!

[Chorus:
A ja se
Ognjištu svom da se
Duša tebe
Zemljo sveta od Neba
Božuri da nam
Slavu, dogodine u